Ovaj blog posvećen je jednoj velikoj umetnici, divnoj osobi - Nadi Mamuli. Kada se danas pomene ime Nade Mamule starije generacije se odmah prisećaju nezaboravnih intepretacija narodnih pesma „U đul bašti“, „Kad ja pođoh na bembašu“ i ostalih, ali i novijih pesma „Negdje u daljine“, „U lijepom starom gradu Višegradu“ itd. Njeno ime postalo je simbol bosanskog sevdaha, a njeni audio snimci, za arhivu nekoliko radio stanica, zaostavština od velikog umetničkog značaja. Na žalost zaboravili su je oni koji nisu smeli, iz nekih razloga. Ali mi, njeni poštovaoci i njeni slušaoci, nismo! Pamtimo je, uživamo u njenim pesmama i činimo sve da otrgnemo od zaborava njeno ime, njeno delo. Na žalost Nada nas je napustila 11.10.2001 godine (u Beogradu), otišla je, kako to mnogi setno i lirski kažu, u legendu, otišla je „Negdje u daljine“. Ipak, za nas, kao ni jedna legenda, ona ne umire. Svaki put kada slušamo njene divne pesme on živi, sa nama, kroz svoje delo. Nada je volela pesmu i živela za pesmu, ona je bila njen život, njena velika ljubav. Na njenim poslednjim slikama, koje možete videti u foto galeriji ovog bloga, ona je sa mikrofonom u ruci, uvek nasmejana. Počela je da peva kao mlada , i do kraja svog života pesma je pratila. Ovaj uvod završicu Nadinim divnim rečima – „Pamtite me po pjesmama mojim.“
Ko je bila Nada Mamula
Nada Mamula rođena je kao Nadežda Vukićević u Beogradu 09.01.1927 godine. Ali danas je svi pamte kao Nadu Mamulu, legendarnu umetnicu, divnog prijatelja. Njen otac Miodrag bio je poreklom iz Aleksinca. Smiljana, Nadina majka, bila je iz Soko banje. Nada je imala tu nesreću da nikada ne upozna svoga oca. Na žalost Miodrag je tragično stradao svega nekoliko meseci po rođenju deteta.
Nada je narodnu pesmu zavolela još kao dete. Zavolela je uz glas čuvene Vuke Šeherović. Vuka je tada nastupala u beogradskim lokalima, kraj kojih je Nada često prolazila. San jedne beogradske devojčice godinama kasnije biće ostvaren. Danas se ime Nade Mamule pominje sa pijetetom, baš kao što je Vukino tada.
Nada je narodnu pesmu zavolela još kao dete. Zavolela je uz glas čuvene Vuke Šeherović. Vuka je tada nastupala u beogradskim lokalima, kraj kojih je Nada često prolazila. San jedne beogradske devojčice godinama kasnije biće ostvaren. Danas se ime Nade Mamule pominje sa pijetetom, baš kao što je Vukino tada.
Umetnički početak Nade Mamule
Nada je svoje prve pevačke korake, svoju karijeru, započela u Radio Beogradu, danas već davne 1946. godine. Bila je to velika audicija Radio Beograda. Tada su bila sasvim druga vremena. Nije se moglo postati pevač „preko noći“, nisu postojale veze i vezice, klanovi i lobiranja. Jedini garant uspeha bio je talenat, ali i sreća da taj talenat neko zapazi. Današnje vreme, kada je umetnost u mnogim segmentima komercijalizovana, dijametralno je suprotno vremenu kada je moralo da prođe puno, puno vremena dok se ne stekne zvanje profesionalnog pevača. Od komisije na audiciji, preko kolega, publike, novinara, kritičara svako je morao, od svakoga se očekivalo, da kaže svoje mišljenje, svoj sud. Danas je najbolji sud Nadinog pevanja proteklo ali i buduće vreme, u kome će njena pesma trajati, nadamo se, večno!
Audiciju u Radio Beogradu ona je prošla. Ali, njena porodica protivila se tome da Nada postane pevač. Njena karijera biće prekinuta, na sreću samo izvesno vreme. Na audiciji je pevala dve starinske pesme: „Ukor“ i „Sunce žeže zapara je ljuta“ i već tada pokazala da ima talenta, da prosto oseća pesmu, da je rođena za nju. (pesme je napisao lirski pesnik Branko Radičević)
Audiciju u Radio Beogradu ona je prošla. Ali, njena porodica protivila se tome da Nada postane pevač. Njena karijera biće prekinuta, na sreću samo izvesno vreme. Na audiciji je pevala dve starinske pesme: „Ukor“ i „Sunce žeže zapara je ljuta“ i već tada pokazala da ima talenta, da prosto oseća pesmu, da je rođena za nju. (pesme je napisao lirski pesnik Branko Radičević)
Nada Mamula – kraljica sevdaha
No, tada se dešava neočekivani preokret u Nadinom životu. Udaje se za Nikolu Mamulu. Nešto kasnije, 1951. godine, Nikola je službeno premešten za Sarajevo, glavni grad tadašnje SR BiH. Tu zajedno sa mužem radi u železnici. Ali ljubav prema pesmi učiniće svoje. Nada se prijavljuje na audiciju u Radio Sarajevo, gde peva tri narodne pesme iz Srbije. Svi koju su je slušali bili su zadivljeni bojom njenog glasa, njegovom dubinom i snagom, bio je to savršeni alt! Uskoro pored legendarnog Zaima Imamovića ona je postala najomiljeniji pevač sevdaha. Nadina popularnost rasla je iz dana u dan. Ali tada nije publika bila ta koja je isključivo dolazila pevačima „na noge“. Ne retko provodila je Nada sate i sate u putovanjima, pevala po hladnim Domovima kulture, po pretesnim salama, ali i po koncertnim dvoranama. Publika je znala da ispuni salu do poslednjeg, gurali su se, prestojali čitav koncert samo da čuju jedinu, njima tako dragu i omiljenu – Nadu Mamulu. No, njen glas otišao je daleko izvan granica Bosne. Pevala je ona i po Evropi, Africi, Americi, Australiji... Svuda gde je bilo naših ljudi, ali i svih onih koji su voleli i cenili lepu pesmu. Verujem da se i danas pamti kako je Nada rasplakala naše vojnike, (vojnike SFRJ) koji su bili u mirovnoj misiji UN-a na Sinaju, pevajući im „Negdje u daljine“. Bila je veliki čovek, pravi altruista. Ona je pevala svima, nikada nije u njenom srcu bilo razlike, nije bilo pitanja da li peva svojima u domovini ili ljudima rasejanim po svetu, emigrantima.
Bosanski sevdah
Sada bih napravio malu digresiju pa napisao nesto o bosanskom sevdahu. Ta vrsta pesme, poznata i kao sevdalinka, naziva se danas „bošnjačkom gradskom pesmom“. Tvrdi se da je na ove prostore došla u vreme turskih osvajanja Balkana. Tako je verovatno i bilo, pošto se kroz sevdah veoma oseća istočnjački melos, pesme su pune turcizama (turskih reči i izraza), poput – avlija, dilber, hamam itd. Sve to im daje jednu posebnu čar, jednu posebnu etno notu. Reč je poreklom iz arapskog jezika. Kasnije se ta reč u turskom jeziku izmenila da bi na kraju nastala reč „sevdah“ ili „sevdalinka“, Sevdah je pesma očajanja, pesma tuge ali i ljubavi, dubokog i iskrenog osećaja. Svaka sevdalinka prosto „puca“ od emotivnog naboja kojim je ispunjena. Ali, smatram da je danas u pitanju čista politizacija kada se kaže kako je sevdah samo bošnjačka pesma tj, muzika. Na takve stavove sam nailazio na internetu, pripremajući ovaj blog. Verovatno da je nesrećno i ratno vreme uticalo na formiranje te „teorije“, možda i zato što su ljudi pomislili da deleći i otimajući gradove i teritorije mogu da dele i umetnost. No, nije tako! Zar treba reći da su sevdalinku podjednako pevali Bošnjaci, Srbi i Hrvati. Bez obzira na veru ili naciju. Nisu li neki od autora čuvenih novokomponovanih sevdalinki, u potpunom duhu izvornog melosa, bili Srbi i Hrvati. Autori pesma „U lijepom starom gradu Višegradu“ ili „Negdje u daljine“, „Bere cura plav jorgovan“, „Razbolje se srce moje“ i ostalih bili su Jovica Petković, Dragan Toković, Jozo Penava. Neki od njih nisu ni bili poreklom iz Bosne. Posebno bih pomenuo velikog lirskog pesnika, najčuvenijeg mostarca Aleksu Šantića čije pesme „Emina“ i „Što te nema“ su ušle u antologiju sevdaha. Pevali su ih svi, od Zaima Imamovića, preko Nade Mamule i Himzo Polovine, pa do novijih pevača Safeta Isovića, Predraga Cuneta Gojkovića, Nede Ukraden itd. Slično je i u Srbiji gde mnogi misle da su pesme „Stani, stani Ibar vodo“ ili „Mito bekrijo“ narodne, dok one imaju svoje autore. Vara se svako ko misli da kultura poznaje dnevnu politiku, podele i mržnju! Kultura može samo da miri i spaja ljude, a mržnju prepustimo ljudima bez emocija, mada je i sama mržnja ipak osećanje. Možda pogrešno ali je osećanje.
Zlatni dani Nade Mamule
Nada je vremenom postala „majstor“ sevdaha. Kako i ne bi kada je imala najbolje učitelje. Tada legendarnog Jozu Penavu i velikog pevača, već pomenutog, Zaima Imamovića. Zato ne treba da čudi što su mnogi mislili da je ona rođena Bosanka. Prosto nisu mogli da poveruju kada čuju da je poreklom iz Srbije, iz Beograda. Treba još reči da je Nadina prva otpevana sevdalinka bila „Ah meraka u večeri rane“. Naravno sigurno vas zanima koja joj je bila omiljena. Svakako, kao i svaki pevač, imala je i ona svoje „pesme miljenice“, to su bile „Gde si dušo gde si rano“, „Mene majka neguje i gleda“ i „U đul bašti“. Svoju prvu ploču snimila je 1957. godine za PGP. Nadine ploče dostizale su srebrne i zlatne tiraže. Neki potonji pevači narodne muzike rado su pominjali svoje poznastvo sa Nadom, često to dopunjujući rečima da je bila pravi kolega i draga osoba.
Kao i svaki veliki umetnik Nada je dobitnik mnogih pevačkih priznanja i nagrada. Pomenuću samo neke – nagrade sa festivala „Ilidža“, potom zlatni mikrofon Radio Beograda koji osvaja dva puta i to 1974. i 1976. godine, zatim zvanje istaknutog umetnika takođe 1976. godine, plaketu RT Sarajevo 1973. godine kao priznanje za 20. uodina umetničkog rada i ostale. Takođe veliku čast, kako je sama jednom kazala, imala je da peva tadašnjem predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu i njegovoj supruzi Jovanki, na Brionima, više puta. Uz nju su bili još i Radmila Dimić, Zaim Imamović, Toša Elezović, Ismet Alajbegović. (u foto galeriji bloga može se naći i jedna slika sa Briona)
Kao i svaki veliki umetnik Nada je dobitnik mnogih pevačkih priznanja i nagrada. Pomenuću samo neke – nagrade sa festivala „Ilidža“, potom zlatni mikrofon Radio Beograda koji osvaja dva puta i to 1974. i 1976. godine, zatim zvanje istaknutog umetnika takođe 1976. godine, plaketu RT Sarajevo 1973. godine kao priznanje za 20. uodina umetničkog rada i ostale. Takođe veliku čast, kako je sama jednom kazala, imala je da peva tadašnjem predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu i njegovoj supruzi Jovanki, na Brionima, više puta. Uz nju su bili još i Radmila Dimić, Zaim Imamović, Toša Elezović, Ismet Alajbegović. (u foto galeriji bloga može se naći i jedna slika sa Briona)
Veliki bol velike umetnice
Privatni život Nade Mamule sigurno da je bio ispunjen pesmom i radošću. Ali postojala je i jedna senka – ona i njen suprug nisu mogli imati dece. Do kraja života to je bolelo. Jednom je to izrazila rečima – „Živim od uspomena i pričam sa slikama.”
Danas mnoge radio i tv kuće čuvaju audio i video snimke Nadinih nastupa. Pomenuo bih neke – emisija TV Beograd „Dame biraju“ iz 1977. godine, zatim emisija „Siluete“ iz 1985. godine. Ipak to ne može da ublaži jednu gorku činjenicu da su je mediji nepravedno zaboravili. Posebno tokom ratnih 90-ih godina. Drugi su pevali Nadine pesme, i sticali sebi slavu. Niko je nije pominjao. Možda je nekome smetala, možda. Ali kome? U Srbiji su je ignorisali je jer pevala, kako se tada govorilo na nivou prizemne ratnohuškačke retorike, „muslimanske pesme“. U BiH nije verovatno više bila omiljena jer je bila Srpkinja, Beogradjanka. Čini se da su se „kola slomila“ na osobi koja to ničim nije zaslužila. Po ko zna koji put, kroz istoriju ljudskog roda, stradao je neko čija je jedina krivica bila što je hteo da ostane čovek u „vučjim vremenima“. Eh, da je bilo više takvih kao Nada...
Te proklete i tužne 90-e godine donele su joj veliko zlo i bol. Rat u Hrvatskoj, rat u Bosni, raspad zemlje, smrt majke, smrt drage i velike prijateljice Ksenije Cicvarić, samoća, tuga... Kao da su decenije pevanja bile zaboravljene, izbirsane. Nadino srce se nikada nije oporavilo od smrti dragog supruga Nikole kada dođoše novi udarci života. Kažu da emotivni i plemeniti ljudi moraju da pate, jer je njihova dušu satkana od onog najboljeg u čoveku. Ako je tako onda je Nada imala srca za ceo svet. Dragi građani nekadašnje zajedničke nam države, neka vam na čast služi što ste svojim (NE)delima osudili na samoću jednu plemenitu osobu. Što ste zaboravili umetnicu koja je celim svetom pronosila ime vaše zemlje, vašeg naroda i njegove narodne umetnosti. „
Ali i u tim užasnim vremenima i danima Nada je sačuvala snagu duha. Sada više nije „lečila“ srca svojom pesmom već toplom, ljudskom rečju. Nakon zločinačke akcije „Oluja“ sredinom 1995. godine Nada je kako je i čime je mogla pomagala srpske izbeglice iz Hrvatske. Materijalno je pomogla jednu porodicu, do njihovog odlaska iz zemlje. Možda bi neko kazao kako je Nada bila sprski nacionalista, ali nije tako! Verujem da bi ona sa podjednakom humanošću pomogla svakoga, bez obizra da li se radilo o sprskim, muslimanskim ili hrvatskim izbeglicama. Nadu je rat žestoko boleo. To je najbolnije izrazila rečima: „„Moje Sarajevo! Šta uradiste neznalice“. Svet u kome je odrasla, u kome je živela i u kome je stvarala srušio se u krvavom građanskom ratu.
Poslednje godine života provela je u samoći, daleko od medija, od očiju javnosti. Prvo su oni zaboravili nju, sada je ona okrenula leđa njima. Odbijala je pozive, novinare. Poslednji nastup imala je na oproštajnom koncertu 80-tih u Sarajevskom domu mladih. Nakon toga još jednom se pojavila na umetničkoj večeri posvećenoj delu Joze Penave, takođe u Sarajevu, i to je sve! Tokom 90-ih dala je nekoliko kraćih intervjua. Sa setom je govorila o danima svoje karijere, o svojim usponima i padovima, ali nikada i nikoga nije osuđivala, napadala. Nada je svoje mišljenje sačuvala samo za sebe, kao i svi plemeniti ljudi pamtila je samo lepo i tako je govorila.
Danas mnoge radio i tv kuće čuvaju audio i video snimke Nadinih nastupa. Pomenuo bih neke – emisija TV Beograd „Dame biraju“ iz 1977. godine, zatim emisija „Siluete“ iz 1985. godine. Ipak to ne može da ublaži jednu gorku činjenicu da su je mediji nepravedno zaboravili. Posebno tokom ratnih 90-ih godina. Drugi su pevali Nadine pesme, i sticali sebi slavu. Niko je nije pominjao. Možda je nekome smetala, možda. Ali kome? U Srbiji su je ignorisali je jer pevala, kako se tada govorilo na nivou prizemne ratnohuškačke retorike, „muslimanske pesme“. U BiH nije verovatno više bila omiljena jer je bila Srpkinja, Beogradjanka. Čini se da su se „kola slomila“ na osobi koja to ničim nije zaslužila. Po ko zna koji put, kroz istoriju ljudskog roda, stradao je neko čija je jedina krivica bila što je hteo da ostane čovek u „vučjim vremenima“. Eh, da je bilo više takvih kao Nada...
Te proklete i tužne 90-e godine donele su joj veliko zlo i bol. Rat u Hrvatskoj, rat u Bosni, raspad zemlje, smrt majke, smrt drage i velike prijateljice Ksenije Cicvarić, samoća, tuga... Kao da su decenije pevanja bile zaboravljene, izbirsane. Nadino srce se nikada nije oporavilo od smrti dragog supruga Nikole kada dođoše novi udarci života. Kažu da emotivni i plemeniti ljudi moraju da pate, jer je njihova dušu satkana od onog najboljeg u čoveku. Ako je tako onda je Nada imala srca za ceo svet. Dragi građani nekadašnje zajedničke nam države, neka vam na čast služi što ste svojim (NE)delima osudili na samoću jednu plemenitu osobu. Što ste zaboravili umetnicu koja je celim svetom pronosila ime vaše zemlje, vašeg naroda i njegove narodne umetnosti. „
Ali i u tim užasnim vremenima i danima Nada je sačuvala snagu duha. Sada više nije „lečila“ srca svojom pesmom već toplom, ljudskom rečju. Nakon zločinačke akcije „Oluja“ sredinom 1995. godine Nada je kako je i čime je mogla pomagala srpske izbeglice iz Hrvatske. Materijalno je pomogla jednu porodicu, do njihovog odlaska iz zemlje. Možda bi neko kazao kako je Nada bila sprski nacionalista, ali nije tako! Verujem da bi ona sa podjednakom humanošću pomogla svakoga, bez obizra da li se radilo o sprskim, muslimanskim ili hrvatskim izbeglicama. Nadu je rat žestoko boleo. To je najbolnije izrazila rečima: „„Moje Sarajevo! Šta uradiste neznalice“. Svet u kome je odrasla, u kome je živela i u kome je stvarala srušio se u krvavom građanskom ratu.
Poslednje godine života provela je u samoći, daleko od medija, od očiju javnosti. Prvo su oni zaboravili nju, sada je ona okrenula leđa njima. Odbijala je pozive, novinare. Poslednji nastup imala je na oproštajnom koncertu 80-tih u Sarajevskom domu mladih. Nakon toga još jednom se pojavila na umetničkoj večeri posvećenoj delu Joze Penave, takođe u Sarajevu, i to je sve! Tokom 90-ih dala je nekoliko kraćih intervjua. Sa setom je govorila o danima svoje karijere, o svojim usponima i padovima, ali nikada i nikoga nije osuđivala, napadala. Nada je svoje mišljenje sačuvala samo za sebe, kao i svi plemeniti ljudi pamtila je samo lepo i tako je govorila.
“Pamite me po pjesmama mojim” (Nada Mamula)
Ovaj blog je „samo“ još jedno mesto gde se sa nostalgijom podsećamo nekih davnih vremena i ljudi. Jedna od njih je i Nada. Svojim divnim glasom opčinila me je od kada sam čuo njenu pesmu „Negdje u daljine“. Kao autor ovog teksta verujem da imam prava da navedem one pesme koje najradije slušam – „Negdje u daljine“, „Kad ja pođoh na bembašu“, „Nit ja sapavam nit ja dremam“, „U đul bašti“, „Još ove noći“ i „Moj dilbere“. Ali svaka njena interpretacija vredi slušanja. Pre nekoliko godina, tačnije 2005. godine, PGP-RTS je izdao dupli cd sa 19 njenih najpoznatijih pesma. Nije to dovoljna statisfakcija za zaboravljenog umetnika, ali lepo je znati da još ima onih kojima njeno ime nešto znači.
Nadina nesporna umetnička vrednost svakako će trijumfovati nad prolaznošću. Ni sva ignorisanja, ni sve godine samoće ne mogu da izbrišu sećanje na nju. Dok neki koji se danas sramno nazivaju pevačima, dok se plagijati proglašavaju za hitove, budu zaboravljeni njeno ime će živeti. Nada je ipak pevač i o pevaču ne treba puno pisati, njega treba slušati. Neka vas njena pesma vrati u neka srećnija, pravednija vremena, kada smo se mnogo više radovali životu. Neka njene pesmu budu most imeđu vasih emoija i prošlosti, most satkan od sećanja, od pesme kojoj je Nada udahnula večni život.
Nadina nesporna umetnička vrednost svakako će trijumfovati nad prolaznošću. Ni sva ignorisanja, ni sve godine samoće ne mogu da izbrišu sećanje na nju. Dok neki koji se danas sramno nazivaju pevačima, dok se plagijati proglašavaju za hitove, budu zaboravljeni njeno ime će živeti. Nada je ipak pevač i o pevaču ne treba puno pisati, njega treba slušati. Neka vas njena pesma vrati u neka srećnija, pravednija vremena, kada smo se mnogo više radovali životu. Neka njene pesmu budu most imeđu vasih emoija i prošlosti, most satkan od sećanja, od pesme kojoj je Nada udahnula večni život.
„Tamo daleko...“
Prelepa interpretacija bosanskog sevdaha proslavila je Nadu Mamula, kao što je već rečeno, i van granica tadašnje Jugoslavije. Zanimljivo je reći da danas, u SAD, jedna žena, Mary Sherhart, s posebnom ljubavlju i oduševljenošću peva bosanski sevdah, po uzoru na Nadu. Slušajući njene pesme, njen predivni glas, mada rođena u SAD, zavolela je etno muziku jedne daleke zemlje. Na taj način Nada je još jednom svetom pornela lepotu narodne muzike sa balkanskih prostora, i skinula makar delić vela tajne o narodima sa ovog prostora.
Evo šta je jednom prilikom kazala o pesmi Nade Mamule i bosanskom sevdahu:
I first heard a recording of Nada Mamula in the early 1970's when I was just 15 years old. Nada's rich chocolate alto and soulful interpretations of sevdalinke made an immediate impression upon my young heart. Though I didn't understand a word, her voice communicated feelings of longing, joy and sorrow, each and every note infused with emotion. Then, as I came to know sevdah and understand the language, I was even more impressed by her performance and used her recordings as a model to learn sevdalinke. Here in Seattle, Washington, in the Pacific Northwest of the United States, vinyl record albums from the Balkans were rare treasures back in the 1970's. I nearly wore out the grooves listening to the one album of Nada's that someone brought for me from Yugoslavia. I would hold the album cover, looking into her eyes, listening to her voice and be transported far away on the wings of her voice. That album continues to rank among the very favorites in my collection. Time has only served to deepen my respect and love for Nada. She gave so much as an artist and enriched so many lives in the process.
I first heard a recording of Nada Mamula in the early 1970's when I was just 15 years old. Nada's rich chocolate alto and soulful interpretations of sevdalinke made an immediate impression upon my young heart. Though I didn't understand a word, her voice communicated feelings of longing, joy and sorrow, each and every note infused with emotion. Then, as I came to know sevdah and understand the language, I was even more impressed by her performance and used her recordings as a model to learn sevdalinke. Here in Seattle, Washington, in the Pacific Northwest of the United States, vinyl record albums from the Balkans were rare treasures back in the 1970's. I nearly wore out the grooves listening to the one album of Nada's that someone brought for me from Yugoslavia. I would hold the album cover, looking into her eyes, listening to her voice and be transported far away on the wings of her voice. That album continues to rank among the very favorites in my collection. Time has only served to deepen my respect and love for Nada. She gave so much as an artist and enriched so many lives in the process.
Пријавите се на:
Постови (Atom)